„ Mi se bavimo pozorištem sa ciljem da menjamo sebe. Ne svet, nego sebe. A možda i neke druge ljude iz svoje bliske okoline. Pozorište nije u stanju da menja svet. Mnogi bi voleli da je to moguće, ali mi znamo da nije. Zato se i bavimo pozorištem.“

Ovih nekoliko rečenica je nastalo u fazi osnivanja Plavog pozorišta i mi smo ih nazvali nekom vrstom svog manifesta. Kao i svaki manifest i ovaj je tebalo da predstavlja odredjeni pravac kretanja u našem radu, ali isto tako i način na koji će se to ostvariti. Danas, posle 10 godina, je pravi trenutak da pomoću svog manifesta sagledamo gde se nalazimo, šta je iza, a šta ispred nas.

U trenutku kada treba reći nekoliko reči o bilo čemu što postoji 10 godina shvatite da to uopšte nije lako. Naročito kada je u pitanju nešto tvoje, kada su sentimentalnost i odgovornost nabujali do krajnjih granica, kada sve što se pomisli već u sledećem trenutku zvuči nedovoljno i pretenciozno u isto vreme. Staro je pravilo da kada se nešto dogadja nekom drugom, bilo to nešto lepo ili ružno, mi to registrujemo i doživljavamo površno, a toga postajemo svesni tek kada se tako nešto dogodi nama. Stoga nam u ovoj prilici ne može biti od velike pomoći ni nekakav uzor, ili bar iskustvo nekoga ko je prevalio put od 10 godina svog postojanja i rada. Naposletku, to ne bi bilo fer ni prema nama samima, jer radi se o nečemu jedinstvenom, a to je naš jubilarni rodjendan. Dakle, ne preostaje nam ništa drugo nego da se nekako snadjemo, uz dragocenu pomoć koja nas je pratila svih ovih 10 godina, a to je osećanje da ipak nismo sami i da ćemo se na kraju nekako izvući.

Plavo pozorište je nastalo na sličan način kao i mnoga druga savremena pozorišta. Ono je odraz euforičnog raspoloženja koje u nama i danas izaziva misao filozofa reforme pozorišta zapadne civilizacije Antonena Artoa. Zato ne treba da čudi to što su naši prvi istraživački i kreativni procesi bili inspirisani njegovi delom. I uvek kada smo u kasnijim godinama svog rada nailazili na prepreke, na stranputice u svom bavljenju pozorištem, Arto je kao nekakav svetionik osvetljavao stazu kojom smo pošli, a koju smo za trenutak izgubili iz vida. Zaista je pitanje, uz sve opasnosti koje sobom nosi razudjenost njegove misli, da li je uopšte moguće suvislo bavljenje pozorištem bez intenzivne veze sa Antonenom Artoom? Na žalost, ta veza je kod mnogih samo formalna, jer se zna da se radi o nečemu važnom, ali neuhvatljivom i iracionalnom, a baš to neuhvatljivo i iracionalno mi smo u prvih nekoliko godina svog rada prihvatali kao neku vrstu iskušenja. To nam je pomoglo da shvatimo da našoj ideji o stvaranju teatra nešto nedostaje. Nešto bez čega nećemo moći da ispunimo zavet iz svog manifesta. Zavet o menjanju. To je bilo vreme kada u naš život i u naš rad na velika vrata ulazi reč “smisao”. Naš glavni saradnik u tome bio je naš prijatelj Masimo Djaneti, reditelj Teatra Specchi e memorie iz Milana. Reč smisao bila je prva velika provera našeg manifesta. Shvatili smo da nije dovoljno jednom zauvek odgovoriti na pitanje – zašto se bavimo pozorištem? To pitanje se mora postavljati svaki dan. Takodje smo shvatili da se odluke i razlozi za rad u pozorištu moraju stalno preispitivati, a to je često podrivalo naš entuzijazam. Ali tada je počelo menjanje. Počelo je ostvarivanje osnovnih ideja iz našeg manifesta. Počeli smo da menjamo sebe. Euforija je zamenjena za koncept, potreba za ispunjenjem snova je zamenjena za dosledno sprovodjenje ličnih procesa gradjenja integriteta. Počela je emancipacija. Otvoren je put ka onome što Plavo pozorište u velikoj meri već jeste, a to je pozorišna laboratorija koja istražuje pozorište i nesagledivu fenomenalnost čovekovog življenja, to je pozorište koje iz toga stvara svoje predstave i to su ljudi koji pokušavaju da bez gordosti podnose patnje koje sobom nosi latentna besmislenost pozorišne umetnosti. Iako u početku to nismo precizno znali, misleći da je naša ljubav prema pozorištu dovoljna za sve, sada nam je jasno da je početak procesa menjanja bio uslov za trajanje, ulaznica za budućnost. Sada možemo slobodno da se vratimo svojoj ljubavi prema pozorištu, jer u toj ljubavi i jeste smisao. Krenuli smo na put kroz tamu ka svetlu i sada sve zavisi od nas. Takva pozicija donosi novu odgovornost, ali i olakšanje u činjenici da Plavo pozorište ne stoji u mestu. Ono se menja, ono prelazi etape na putu svog duhovnog razvoja i intelektualnog usavršavanja. U tome nam je takodje veoma pomoglo i proučavanje života i dela jednog velikog čoveka, ruskog pisca F.M. Dostojevskog, poslednjeg u nizu umetnika i mislilaca kojima smo tokom ovih 10 godina posvetili vreme u svom radu.  

Naše učenje je oduvek bilo bazirano na principima autodidaktičnosti. I to je pravac koji je pokazao Arto. Ali od prvog dana smo se trudili da budemo oprezni sa slobodom koju autodidaktičnost nudi. Najvažnije je bilo videti neophodnost artikulisanja i sistematizovanja učenja unutar tog pravca koji Arto pokazuje. Trebalo je osvojiti sistem i osvojiti metod rada. Za to je bilo potrebno pogledati unazad i unapred, videti šta se dogadjalo i pre i posle Artoa. I tada smo razumeli šta su naši idejni uzori, šta je naša tradicija. Ona počinje tamo gde počinje tradicija svih onih kojima je drago što pozorište nije izumrlo i prestalo da postoji kao umetnost, ona počinje kod rodonačelnika savremene pozorišne istorije, kod Stanislavskog. Sistem glume, sistem rada, sistem razmišljanja i uopšte kategorija “sistema” je nešto što pozorište pre Stanislavskog nije poznavalo, a bez čega ni mi ne bi mogli da zamislimo svoj rad i svoje istraživanje ni jedan jedini dan. I ta tradicija traje, na svu sreću ne završava se sve do danas preko dela i otkrića najvećeg reformatora savremenog pozorišta Ježija Grotovskog,  osnivača Teatra “13 redova”, i njegovih glumaca od kojih neki i danas rade i održavaju njegove ideje i dalje živim. Za nas, u ogromnom nizu njegovih sledbenika posebno mesto pripada Odin teatru i Eudjeniju Barbi, najvećim posvećenicima antropološkog teatra, koji već 40 godina zajedno rade i na taj način nam nesebično pomažu, i naravno ne samo nama, da i mi što duže izdržimo u nemilosrdnoj borbi sa vremenom. Ta tradicija nam je pomogla da otkrijemo jednu novu metodologiju rada u teatru, metodologiju koja stavlja u drugi plan sladunjavi talenat i umetnički egzibicionizam ne samo glumca, već bilo koga ko radi u pozorištu i u prvi plan ističe unutrašnji, organski život pojedinca koji postaje polje istraživanja i usavršavanja. Učiti i napredovati unutar ovih koordinata istorije pozorišta je naša slobodna odluka, isto kao što bi bila naša slobodna odluka da iz tih koordinata izadjemo ako bi videli da je za nas tako bolje. Ali nadamo se da naša gordost nikada, ili bar još dugo, neće dostići te granice koje bi prouzrokovale naše napuštanje ovog diskursa. Nismo sigurni da bi to bio ozbiljan i konstruktivan izazov za smisao našeg rada. Jer trajanje u sferi antropološkog teatra za nas predstavlja mogućnost beskonačnog traganja za onim neuhvatljivim i iracionalnim, za onim što često izgleda nedostupno, od čoveka sakriveno, za onim što u teatar doziva religiju, ali ne u vidu urednih vernika, nego u vidu svetog glumca, svetog ludila, božije lude i mnogih drugih fenomena ovog sveta koji ostaju nevidljivi racionalnom ljudskom oku i umu.

Plavo pozorište sebe doživljava kao pozorište nove generacije, kao grupu ljudi koji su spremni da svoj rad stave u funkciju odbrane i afirmacije jedne ideje koju bi mnogi poslali u prošlost, a da je pri tome nisu ni usvojili. Možda su još opasniji oni koji su je formalno usvojili i na taj način sebi dali za pravo da vladaju suštinom pozorišne istorije. Bilo kako bilo to je samo jedna ideja, a Plavo pozorište samo jedan sledbenik te ideje, sledbenik koji će se truditi da ona stigne što dalje. Mi smo pronašli smisao svog manifesta tako da ćemo nastaviti da se bavimo pozorištem sa ciljem da menjamo sebe. Ne svet, nego sebe. A možda i neke druge ljude iz svoje bliske okoline. Pozorište nije u stanju da menja svet. Mnogi bi voleli da je to moguće, ali mi znamo da nije. Zato ćemo se i dalje baviti pozorištem. Danas, posle 10 godina, pošto smo se malo promenili, možemo da dodamo i nešto što je Arto svojevremeno rekao za svoje pozorište Alfred Žari:

Plavo pozorište je stvoreno da bi se služilo pozorište, a ne da bi mu se služilo.

Nenad Čolić